Kažu o sebi:
Togo je uska zemlja koja se proteže 579 km od obale do severa i ima samo 160 km u najširem delu. Ima šest različitih geografskih regiona, od jezera i palmovih plaža na jugu do savane na severu.
Togo je bio poznat kao “Obala robova” od 16. do 18. veka, jer je bio glavni centar trgovine robljem na Atlantiku. Portugalci su bili prvi Evropljani koji su stigli krajem 15. veka, a zatim su usledili drugi evropski narodi.
Togo je bio nemačka kolonija od 1884. do Prvog svetskog rata, kada su ga okupirali Britanci i Francuzi. Posle Drugog svetskog rata, britanski deo Toga je glasao da se priključi Zlatnoj obali (sada Gani), a francuski deo je postao nezavisna Republika Togo 1960. godine.
Togo ima bogatu kulturu i raznolikost naroda. Oko 40 etničkih grupa živi u zemlji, a najbrojniji su Eve, Mina i Kabiye. Zvanični jezik je francuski, ali se govore i drugi lokalni jezici. Religija je takođe raznovrsna, sa hrišćanima, muslimanima i sledbenicima tradicionalnih verovanja.
Togo je dom jednog od najraznovrsnijih zapadnoafričkih parkova po pitanju topografije, nacionalnog parka Fazao-Malfakassa. Park ima različite pejzaže, uključujući šumu, savanu, stenovite litice i vodopade, kao i 203 vrste sisara, među kojima su ptice, majmuni, antilope i slonovi.
Istorija Toga seže do arheoloških nalaza koji ukazuju da su drevna lokalna plemena bila sposobna da proizvode keramiku i prerađuju kositar. Od 11. do 16. veka, Ewe, Mina, Gun i druga plemena su naselila region. Većina njih se nastanila na obalnom području. Tokom 15. do 17. veka, Togo je bio naseljen Ewe klanovima iz Nigerije i Ane narodom iz Gane i Obale Slonovače. Od 16. do 18. veka, obalni region Toga, zajedno sa okolnim područjem, bio je poznat kao “Obala robova”, jer je bio glavni atlantski centar trgovine robljem. Tokom 18. veka, Togo je bio pod danskom okupacijom pre nego što je postao nemački protektorat Togoland 1884. godine. Nemci su koristili prisilni rad za razvoj plantaža u regionu. Tokom Prvog svetskog rata, Britanija i Francuska su preuzele kontrolu nad Togolandom od Nemaca i podelile ga između sebe. Na referendumu 1956. godine, britanski Togoland je glasao da postane deo Zlatne obale (sada Gane). Francuski Togoland je postao autonomna republika u Francuskoj uniji pre nego što je glasao za i potom stekao punu nezavisnost 1960. godine. Prvi predsednik Toga, Silvanus Olimpio, je ubijen tokom vojnog udara 1963. godine. Pretpostavlja se da je sledeći predsednik Toga, Gnasingbe Ejadema, ubio Olimpija. Posle Olimpijeve smrti, Ejadema je preuzeo vlast i uveo jednopartijski sistem 1969. godine. Ejadema je ostao na vlasti narednih 38 godina. Kada je umro 2005. godine, vojska je instalirala njegovog sina, Faur Gnasingbea, za predsednika. Gnasingbe je održao izbore i pobedio, ali je opozicija tvrdila da je bilo prevare. Zbog političkog nasilja, oko 40.000 Togoležana je pobeglo u susedne zemlje. Gnasingbe je ponovo izabran još dva puta. Krajem 2017. godine, protesti protiv vlade su ugušeni od strane snaga bezbednosti.
Togo se graniči sa tri zemlje: Beninom na istoku, sa 644 km granice; Burkina Fasom na severu, sa 126 km granice; i Ganom, sa 877 km granice. Na jugu Togo ima 56 km obale duž Zaliva Gvineje u Severnom Atlantiku. Klima je uglavnom tropska, sa prosečnim temperaturama koje se kreću od 27,5 °C na obali do oko 30 °C u najsevernijim regionima, sa suvom klimom i karakteristikama tropske savane. Na jugu postoje dva kišna perioda (prvi između aprila i jula i drugi između septembra i novembra). Ekvatorijalni uslovi u planinama Toga podržavaju jedinu kišnu šumu u zemlji. Severne temperature se kreću između 65 °C i preko 100 °C, a vlažnost je manja nego na jugu. Severna zona ima jedan kišni i jedan suvi period. U decembru-januaru duva hladan, suv i prašnjav vetar “harmatan” iz Sahare koji smanjuje vidljivost na severu.