Analiza

Tajne dubine Crvenog mora

9/9/2020

Purestock/ age fotostock

Najtoplije more na svetu smešteno je između voda  Sredozemnog mora i Indijskog okeana, Arabijske i Sinajske pustinje, afričkog i azijskog kontinenta, od Sueca do mesta Halaib.

Površine 450.000km2, dubine 2360m i temperature oko 30c, kao jako slano i jako čisto more tirkizne boje, zapljuskuje obale Egipta, Izraela, Eritreje, Jordana, Jemena i Saudijske Arabije.

Široka je lepeza razloga zbog kojih turisti iz celog sveta žele da posete i uživaju u vodama Crvenog mora, na plažama u Hurgadi, Šarm el Šeiku, Eilatu, El Guni, Port Galibi...

Međutim, dubine najčistijeg mora ipak imaju i onu skrivenu stranu.

Pre 150 godina, million Egipćana radilo je na ostvarivanju ambicioznog projekta, spajanja Sredozemnog i Crvenog mora. Suecki Kanal je otovren 17.novembra 1869.godine nakon desetogodišnje izgradnje. Omogućava prevoz brodova između Evrope i južne Azije, bez plovidbe oko Afrike. Dugačak je 163km i omogućava prolaz brodova do 20m dužine ili 240.000 tona težine, maksimalne visine do 68m iznad nivoa mora, pa novim i modernim tankerima prolaz još uvek nije omogućen, što trenutno smanjuje značaj prolaza. Kanal je mali da bi postojale dve trake, stoga brodovi plove jedan za drugim. Uglavnom svaki brod plovi 12 do 16 sati a tokom 24 časa kanalom prođe oko 76 brodova.

Cena prolaza zavisi od tonaže broda, ali ona lako doseže više od 250.000 dolara po brodu. Egipat trenutno godišnje ostvaruje profit od oko 5,3 milijarde dolara, a već za desetak godina očekuje se iznos i preko 13 milijardi.

Za evropske zemlje, Suecki kanal je od vitalnog interesa, zbog trgovine naftom i uopšte, trgovine sa Azijom. S druge strane, Sjedinjenim Državama je potreban Suecki kanal za transport trupa i vojne opreme u Avganistan kao i na celo krizno područje bliskog istoka , dela Afrike i Indijskog okeana.

Trajna karakteristika prostora Crvenog mora, jeste svakako i prisustvo rivaliteta između država. Glavna među njima, jeste konkurencija između Saudijske Arabije i Irana, a rat u Jemenu se može opisati kao posrednička bitka ove dveju država.
Od početka građanskog rata u Jemenu, pobunjeničke snage Huti i njihovi saveznici iz oružanih snaga pokojnog predsednika Alije Abdallaha Saleha, brzo su preuzeli kontrolu nad strateškim jemenskim lukama i obalnim oblastima, od čega je najvažnija kontrola kanalom koji leži na Crvenom moru, između Džibutija i Jemena, Bab-El-Mandeb. Nakon toga, Huti su, kako se izveštava, postavili nagazne mine na obalnim kopnenim područjima i upotrebili  eksplozivne brodove i protivbrodske rakete za napad na američka i saudijska mornarička plovila.
U julu 2018. godine Huti su ciljali i saudijske tankere. Stejt department osudio je ovaj napad i okrivio Iran zbog njegove navodne podrške Hutima.
Kao rezultat toga, Rijad je najavio obustavu izvoza nafte kroz ovaj kanal u nastojanju da podstakne američke i evropske dežave da podrže intervenciju koalicije u Jemenu, istovremeno vršeći pritisak na Iran.

Iz perspektive Izraela, Sjedinjenih Država i drugih zapadnih saveznika, Iran je najveći izvor nestabilnosti u regionu što predstavlja i razlog zbog čega Vashington planira da poveća broj američkih specijalnih snaga stacioniranih u afričkim zemljama duž Crvenog mora, kao i  svoje prisustvo u regionu.

Takmičenje među državama dešava se iz različitih razloga, a možda najistaknutija je borba za kontrolu luka i razvoj vojnih baza uz obalu Crvenog mora.

Tako je Evropska Unija (EU) - pokrenula operaciju Atalanta za borbu protiv piraterije u Zapadnom Indijskom okeanu 2008. godine. Takođe,  Saudijska Arabija je pristala da osnuje svoj prvi prekomorski vojni objekat u Džibutiju gde je i Kina  otvorila svoju prvu prekomorsku vojnu bazu 2017.godine. Njima će se pridružiti i Rusija, ukoliko se ostvare planovi sa Eritrejom oko izgradnje zajedničkog mornaričkog logističkog centra.

Međunarodni značaj prostora Crvenog mora oštro se može pokazati vidljivim vojnim prisustvom svetskih sila u uskoj zoni. Francuska ima svoju pomorsku bazu od oko 1.450 vojnika u Džibutiju kao i Sjedinjene Države, dok je Egipatska mornarica formirala Komandu južne flote kako bi patrolirala pripadajućem prostorom Crvenog mora.

Pored rivaliteta između država, na prostoru Crvenog mora postoje i specifični teritorijalni sporovi koji takođe mogu ometati saradnju i povećati tenzije, ako ne i sukob. Neki istorijski sporovi su razrešeni, što pruža optimizam i lekcije za tekuće i neke buduće sukobe.
 

Saudijska Arabija i Egipat bilateralno su rešili problem oko ostrva Tiran i Sanafir, kada je Egipat pristao da ih ustupi, uprkos protivljenju domaćih. 2012. godine Saudijska Arabija i Sudan potpisali su sporazum Atlantis II koji određuje zajedničku saradnju i podelu resursa iz perspektivnog projekta dubokog iskopavanja mora, u Crvenom moru, demonstrirajući saradnju, a ne konkurenciju u zajedničkom morskom resursu.

Takođe, Arapske zemlje, koje su svedoci intenzivnih napora za naseljavanje stranih baza na njihovim teritorijama moraju se osloniti na mnogo sveobuhvatniji pristup regionalnoj bezbednosti. Moraju da pojačaju ekonomsko i kulturno prisustvo u Džibutiju, Eritreji i Somaliji. Ovo poziva na intenziviranje ekonomske, trgovinske i kulturne saradnje s arapskim zemljama da ponude dugoročnu viziju za razvoj lokalne saradnje, posebno u bezbednosnoj dimenziji, sa glavnim silama koje imaju za cilj da očuvaju svoju istorijsku ulogu u Crvenom moru i stvore objedinjenu viziju koja vodi stabilnosti regiona.

Postoji šest stranih vojnih baza na obalama Crvenog mora, od kojih najstarija pripada Francuskoj, a poslednja pripada Kini pa tako Crveno more doživljava najveće prisustvo i protok multinacionalnih civilnih i vojnih plovila. Svaka svetska i regionalna sila stacionirana oko Crvenog mora ima svoj pristup bezbednosti područja. Ti su pristupi često kontradiktorni i uvek su u konkurenciji. Sada se približavaju regionu i okruženju uslovljenom regionalnim i međunarodnim sukobima, poput arapsko-izraelskog, etiopsko-eritrejskog i eritrejsko-jemenskog sukoba.

Kada je reč o Iranu, pre svega osigurao je svoje prisustvo u području Crvenog mora, uz podršku grupe Huti, u Jemenu. Zatim je Teheran uspeo da prodre do Afričkog roga obeležavajući prisustvo u Eritreji, Etiopiji, Džibutiju i Somaliji. Takođe, Iran je stekao pravo na razvoj i održavanje rafinerije nafte u Eritreji i osigura uspostavljanje vojne baze u Assabu za šest ratnih brodova koji su trajno prisutni u somalijskim vodama pod izgovorom da zaštite iranske trgovačke brodove.

Izraelska strategija zasniva se na razvoju izraelske mornarice kako bi osigurala vojnu superiornost u regionu, fokusiranjem na nabavku naprednih nuklearnih podmornica. Izrael takođe poziva na internacionalizaciju bezbednosti Crvenog mora, kako bi se uskratila ekskluzivna prava na bezbednost arapskim zemljama, zbog čega bi izraelska luka, u Eilatu, bila ugrožena. Sporazum iz Džede iz 1965. između Saudijske Arabije, Egipta i Jemena smatra se prvim pozivom na zajednički sistem bezbednosti u Crvenom moru. Usledio je u septembru 1973. godine, rezolucijom kojom se poziva Generalni sekretarijat Arapske lige da organizuje konferenciju arapskih zemalja koje se graniče sa Crvenim morem.

Kao još jedan primer unutrašnje nestabilnosti u kombinaciji sa prisustvom nedržavnih aktera, piratski napadi na obali Somalije postali su uobičajeni, što izaziva široku zabrinutost i jednostrane, bilateralne i multilateralne mere protiv piraterije. Dok se većina incidenata dogodila u Adenskom zalivu i dalje u Indijski okean, jedan broj se dogodio na ulazu u prolaz Crvenog mora između Jemena i Somalije, na mestu Međunarodnog preporučenog saobraćajnog koridora - uske morske rute u Adenskom zalivu zamišljen kao siguran put za trgovačke brodove i zaštićen od međunarodnih mornaričkih snaga.

Mnoga bilateralna angažovanja, poput stvaranja japanskih snaga za samoodbranu u Džibutiju i obuke UAE snaga pomorske policije Puntlanda u Somaliji, takođe su se dogodila pod rubrikom sprečavanja gusarskih napada.

Nedostatak krivičnog gonjenja glavnih pokretača napada i stalno prisustvo uslova na terenu koji su omogućili da napreduju kriminalne mreže, znače da bi moglo doći do reorganizacije, posebno ako bilo kakve promene oblasti rezultiraju povoljnijim okruženjem.

Crveno more i šira arena takođe doživljavaju bezbroj oblika kriminalnih aktivnosti, s obzirom na atraktivnost rute. To je poprimilo oblik ilegalnog, neprijavljenog i neregulisanog ribolova uz obalu Somalije. Zabrinutosti vezane za trgovinu drogom između tržišta Južne Azije, Istočne Afrike i Evrope, ilegalno odlaganje otrovnog otpada na tom području kao i mreže krijumčarenja oružja između Jemena i Somalije.
A kada je reč o Somaliji, ne možemo a da se ne zapitamo gde stoje pregovori sa Somalilandom.
Istorija Somalilanda kao posebnog regiona Somalije datira iz kasnih 1800-ih. Teritorija je bila britanski protektorat do 1960. godine, kada se ujedinila sa ostatkom današnje Somalije, koja je bila pod italijanskom vlašću. Spajanje se suočilo sa izazovima rano, a mnogi su u Somalilandu odbacili centralizaciju moći na jugu zemlje.

Somaliland je tražio međunarodno priznanje kao nezavisnu državu od 1991. Nijedna strana vlada ne priznaje njen suverenitet, ali mnogi efektivno priznaju region kao odvojen od Somalije. Neki, poput Francuske, Velike Britanije i Sjedinjenih Država, kao i Evropske unije, poslali su delegaciju da posmatraju predsedničke izbore u Somalilandu 2017. godine. Somalilandska vlada tvrdi da ispunjava većinu zahteva suverene demokratske države: održava slobodne i poštene izbore, ima svoju valutu i ​​snage bezbednosti i izdaje svoje pasoše.
Juna, 2020. godine, čelnici savezne vlade Somalije i samoproglašene republike Somaliland održali su  značajan sastanak u susednom Džibutiju.
"Nastavak razgovora Somalije i Somalilanda savršena je ilustracija stalne odlučnosti lidera regiona da razlike rešavaju dijalogom", izjavio je predsednik Ismail Omar Guelleh, iz Džibutija, koji je predsedavao sastankom. Ambasada Sjedinjenih Država i Kancelarija Ujedinjenih nacija u Somaliji, podržale su ovaj sastanak u nadi da je učinjen veliki korak ka budućem dijalogu za koji će svi imati zajedničke koristi.