Analiza

Beč – terorizam u doba pandemije

11/9/2020

EPA-EFE/CHRISTIAN BRUNA

Pandemija izazvana virusom Covid-19, učinila je da se svet zaustavi na nekoliko meseci. U jednom trenutku učinilo se da je svet zaboravio na sve ono što inače čini međunarodne odnose -  susreti, samiti, pregovori, dogovori, sukobi, ratovi, ali i terorizam.

            Prvi događaj koji je međunarodnoj javnosti pomerio fokus sa pandemije bio je sukob koji je počeo 27. septembra između vojnih snaga samoproglašene države Nagorno Karabah i vojske Azerbejdžana. Ovaj sukob podsetio je svet i međunarodnu javnost na drugu stranu medelje međunarodnih odnosa – na ogoljenu silu.

            Nepunih mesec dana od otpočinjanja sukoba u Nagorno Karabahu, u srcu Evrope, glavnom gradu Francuske, Parizu, desio se stravičan događaj koji je uznemirio čitavu javnost Francuske, Evrope ali i sveta. Naime, u popodnevim časovima napadač je obezglavio profesora srednje škole na sred ulice.  Prilikom intervencije napadač je zapretio policiji nožem, policajci su tražili da se preda, ali je on to odbio, a kada se ustremio na njih, usledili su pucnji od kojih je napadač preminuo. Kancelarija tužioca za borbu protiv terorizma je pokrenula istragu za ubistvo povezano sa terorizmom.

            Mesec dana kasnije, u noći uoči najočekivanijeg svetskog događaja – Američkih predsedničkih izbora, dogodio se teroristički napad u Beču, glavnom gradu Austrije. U napadu je ubijeno pet osoba, među kojima je i napadač. Ranjeno je dvadest dve osobe, od kojih je jedan policajac. Napad je izveden tako što je pucano iz vatrenog oružja na šest različitih mesta u centru austrijske prestonice. Akcija obezbeđivanja prestonice trajala je čitavu noć, a građani su ostali u objektima u kojima su se zatekli u trenutku napada.  Ovaj akt proglašen je za čin terorizma. Austrijski ministar unutrašnjih poslova, Karl Nehamer izjavio je da je ubijeni napadač u Beču dvadesetogodišnji Albanac, dvojni državljanin Austrije i Severne Makedonije koji je ranije osuđivan za terorizam, dok je odgovornost za ovaj događaj preuzela Islamska država. Povodom ovog događaja kancelar Austrije, Sebastijan Kurc izjavio je da se ne sme dozvoliti da se ostvari cilj terorista, a to je stvaranje razdora u društvu. ,,Često smo mislili da je Austrija ostrvo spokojnih, a nasilje i terorizam smo poznavali samo iz vesti iz inostranstva. Tužna je istina da živimo u bezbednoj zemlji, ali u nebezbednom svetu”.

            Nakon ova dva događaja u Parizu i Beču, tema terorizma ponovo je aktuelizovana. Tema terorizma je preokupirala svetsku javnost nakon terorističkog napada na Sjedinjene Američke Države, 11. septembra 2001. godine. Ovaj događaj i hiperaktivnost savremenog terorizma privukli su veliku pažnju politike, medija i akademske zajednice koja je počela ozbiljnije da se bavi ovim fenomenom.

            Možemo se saglasiti u činjenici da kako bismo znali protiv čega se borimo i kako da se protiv nečega borimo, prvo moramo znati šta je to. S tim u vezi, ovde ćemo iskoristiti definiciju terorizma prof. dr Dragana Simeunovića: ,,Kao višedimenzionalni politički fenomen savremeni terorizam se može teorijski najopštije odrediti kao: složeni oblik organizovanog grupnog, i ređe individualnog ili institucionalnog političkog nasilja obeležen ne samo zastrašujućim brahijalno fizičkim i psihološkim, već i sofisticirano-tehnološkim metodama političke borbe kojima se obično u vreme političkih i ekonomskih kriza, a retko i u uslovima ostvarene ekonomske i političke stabilnosti jednog društva, sistemski pokušavaju ostvariti ,,veliki ciljevi” na morbidno spektakularan način, a neprimereno datim uslovima, pre svega društvenoj situaciji i istorijskim mogućnostima onih koji ga kao političku strategiju upražnjavaju. Društveno-ugrožavajući opus terorizma obuhvata pretnju silom u okviru intezivne psihološko-propagandne delatnosti, zloupotrebu interneta u terorističke svrhe, otmice, ucene, psihofizičko zlostavljanje, atentate, sabotaže, diverzije, samoubilačke napade, pojedinačna i masovna politička ubistva, i intenciju ispoljavanja ređe nad stvarnim i potencijalnim političkim protivnicima, a češće nad predstavnicima sistema i nevinim žrtvama. Kao vid individualnog, nelegitimnog, nelegalnog i neinstitucionalnog nasilja terorizam je uvek okrenut protiv određenih institucija nekog društva, odnosno in concretum protiv neke države”.

            Od 11. septembra 2001. godine, pa sve do poslednjeg napada u Beču, bili smo svedoci velikog broja terorističkih napada, ali i još većeg broja njihovog sprečavanja i/ili zataškavanja. Ovde moramo da napomenemo da državne bezbednosne službe koje se bore protiv terorizma, ne zataškavaju neuspele pokušaje napada i ne otkrivaju javnosti sve svoje uspešne akcije koje sprovode u cilju otkrivanja terorističkih planova, iz svojih sebičnih razloga, već zbog toga što je i to jedan od mehanizama borbe protiv terorizma. Naime, terorizam je fenomen koji ima snažnu komunikativnu funkciju, budući da je njegov glavni cilj, pored direktnog čina agresije koji se počini, i taj da se pošalje poruka javnosti. S tim u vezi, koliko god zvučalo paradoksalno, kada bi se putem medija izveštavalo o sprečenom terorističkom činu, to bi izazvalo samo suprotan efekat od poželjnog, jer bi se na taj način građani uznemirili saznavši da se u njihovom okruženju odvijaju terorističke i antiterorističke aktivnosti. Zato je i jedan od ciljeva službi bezbednosti, pored otkrivanja terorističkih aktivnosti, i njihovo zataškavanje od javnosti.

            Teoretičari bezbednosti i istraživači terorizma vide Evropu, tačnije Evropsku uniju kao slabu tačku - ,,meki trbuh” zapadnog sveta. Oni to objašnjavaju činjenicom da, za razliku od Sjedinjenih Američkih Država, EU nema jedinstvenu odbranu, policiju, antiterorističku jedinicu, obaveštajnu zajednicu, itd. Šta više, u EU ne postoje granice, tako da se ekstremno nastrojeni pojedinci mogu slobodno kretati iz države u državu i tako lakše sakriti svoj trag. Takođe, u EU postoji najviši stepen zagarantovanih ljudskih prava i sloboda koja se garantuju pojedincu, što takođe, ekstremisti koriste u svoju korist.

            Imajući sve to u vidu EU opasnost od terorizma preti iz dva pravca: jedan je migrantski talas koji sa sobom nosi ogroman broj ljudi koji dolaze u zemlje EU. Jedan broj tih ljudi dolazi sa ratom zahvaćenih područja, što samo po sebi ne mora ništa da znači, ali svakako predstavlja potencijalnu bezbednosnu pretnju, s obzirom na to da u tim ratnim oblastima deluju razvijene terorističke organizacije, od kojih je najuticajnija Islamska država. Drugi pravac iz kojeg preti opasnost je tzv. ,,domaći” (homegrown terrorism) ili ,,samonikli” terorizam. To su pojedinci iz EU koji se u nekom trenutku okreću ekstremizmu. Oni reaguju na svoju okolinu u kojoj su situirani, a koja ih po njihovom mišljenju nisko vrednuje kao ljude i vernike i nikada ih ne prihvata do kraja. ,,Samonikli” terorizam je specifičan i po tome što su grupe radikalnih pojedinaca male i sastoje se od tek nekoliko članova. Sa ekstremističkim izvorima povezani su virtuelno, uglavno preko interneta.

            Kada sagledamo sve ove činjenice i analiziramo ove događaje, dolazimo do zaključka da je bezbednosna politika veoma važan aspekt za funkcionisanje države. Bezbednosna politika ima veoma važnu ulogu u zaštiti sopstvenih građana, ali isto tako ima i važnu ulogu u međunarodnim odnosima. Zbog toga, svaka država koja pretenduje da bude sigurna i zaštićena, treba da ulaže u svoj bezbednosni sistem.