Analiza

Terorizam - istorija i njegove preteče

12/8/2020

pinterest.com/pin/

            U prethodnom tekstu koji je Institut za spoljnu i bezbednosnu politiku objavio na svom sajtu pod naslovom ,,Beč – terorizam u doba pandemije”, analizirali smo događaj koji je uzdrmao Evropu, ali i svet –  teroristički napad u Beču. Ovaj događaj ponovo je aktuelizovao temu terorizma.

            Ono što je specifično za terorizam, jeste činjenica da je to jedan od onih pojmova za koji su svi čuli, ali retko ko može da ga definiše ili tačno objasni. Ono što takođe sa sigurnošću možemo da kažemo jeste činjenica da je termin terorizam (pre izbijanja pandemije izazvane virusom Covid-19) jedan od najfrekventnijih, odnosno najčešće korišćenih termina u međunarodnim odnosima. U skladu sa tim, u ovom tekstu analiziraćemo fenomen terorizma.

            Pre svega, bitno je da napravimo razliku između terorizma i pojmovno srodnih manifestacija nasilja. Najčešće korišćeni pojmovi kao sinonimi za terorizam su etimološki slične reči terorisanje i teror, ali oni  nemaju isto značenje kao i terorizam. Prema prof. dr Draganu Simeunoviću terorisanje je ,,sistematsko, proizvoljno i ciljno činjenje nasilja nad uslovno istim objektom koje nije obavezno uzrokovano razlogom njegove krivice, već je čisto izraz nečijeg slobodnog izbora, nečije velike situacione nadmoći i nečije volje za nasilje“. Ono što je bitna karakteristika terorisanja jeste činjenica da ono ne mora imati političku dimenziju. Dok je teror ,,oblik intezivnog i zastrašujućeg nasilja kojeg sprovodi neko ko je dominantan, što podrazumeva ne samo imanje vlasti, već i korišćenje svake trenutno nadmoćne pozicije u ljudskim odnosima, ali kao politička kategorija teror jeste nasilje neke i nečije političke vlasti“. Dakle, vidimo da je važna odlika terora posedovanje vlasti. Ovde dolazimo do onoga što verovatno stvara konfuziju kod ljudi i što ih navodi na zaključak da su terorizam i teror iste stvari, a to su njihove odlike: nasilje koje je neselektivno i koje može da pogodi bilo koga u bilo kom trenutku i koje preti velikom broju potencijalnih žrtava, izazivanje velikog inteziteta straha kod stanovništva, kao i to da oba oblika nasilja motiv pronalaze u imanju ,,višeg“ cilja. Takođe, terorizam i teror povezuje i to što imaju iste mete: prvo, neposredne žrtve nad kojima se vrši nasilje, kao i one kojima se šalje poruka kroz manifestaciju nasilja. Međutim, ovde je važno da napomenemo da, iako teror i terorizam imaju dosta sličnosti, oni su dva različita fenomena manifestacije nasilja. Ono što ih suštinski razdvaja jeste pozija vlasti, odnosno da li su oni koji sprovode nasilje vršioci vlasti ili ne. Teror sprovode oni koji su na vlasti, dok se terorizmom kao metodom služe oni koji nemaju vlast.

            Terorizam je okupirao narativ i u teoriji i u praksi međunarodnih odnosa, on na direktan ili indirektan način pogađa sve države sveta. Određene države su mete terorizma, u nekim se akteri kriju, u  pojedinjenim se obučavaju i/ili ,,sazrevaju“, kroz određene tranzitiraju, ima i onih država koje tajno finansiraju i/ili daju logističku podršku, a ima i država gde se na neke terorističke organizacije ne gleda kao na terorističke i gde one slobodno delaju. Tako da možemo da konstatujemo da je terorizam postao globalni problem. Međutim, on svakako nije fenomen novijeg datuma. Teoretičari koji se bave ovim fenomenom tvrde da je reč terorizam skovana za vreme Francuske revolucije, čak i navode da je prvi put zabeležena od strane Graha Babefa u njegovom listu ,,La Tribun du peuple“, 1794. god. U literaturi o terorizmu obično se navodi da je izraz terorizam prvi upotrebio Edmund Berk u svom delu ,,Refleksije o Francuskoj revoluciji“, međutim u tom delu ne postoji reč terorizam, već režim terora. Zanimljivo je da u tom periodu ta reč nije imala pežorativno značenje, već je bila proizvod duha vremena Francuske revolucije.

Međutim, ono što mi danas podrazumevamo za terorizam je savremeni fenomen. Prema dosadašnjim akademskim navodima, kao idejni otac terorizma navodi se ruski anarhista Mihail Bakunjin. On je u svom radu pozivao na anarhistički bunt i terorističko nasilje. Sa drugim istomišljenicima, koji su se zalagali za nasilje, ništavilo i uništavanje, i iz potom stvorene anarhističke ideologije nastaće praksa terorizma. Njihovo najveće oružje je bila propaganda delom – ,,Mase treba osvešćivati primerom, bljeskom eksplozije, a ne rečima“. U skladu sa tim, oni su veliku pažnju posvetili instrumentima sprovođenja nasilja, gde im je dinamit bio jedan od omiljenih sredstava „...dinamit je velika blagodet za siromašne jer širi među pljačkašima strah i užas. Jedna funta ove materije vredi više nego hiljade glasačkih listića... u dinamitu ima više snage za stvaranje prava i pravednosti ugnjetanih nego što ima snage u zakonima da se ubije ili ublaži duh nemira i pobune“.

Sam nastanak prvih terorističkih organizacija vezuje se za organizaciju koja je nastala u Rusiji 1878. god., a nazvana je Narodna volja. Ova organizacija postala je poznata u svetu po tome što je, nakon sedam propalih pokušaja, izvršila atentat na ruskog cara Aleksandra II Romanova, 1. marta 1881. god. Njegov sin i naslednik, Aleksandar III Romanov, osvetio je svog oca tako što je ubio članove Narodne volje, ali i njihove simpatizere. Procenju se da je nekoliko stotina ljudi obešeno kao kazna za počinjeni atentat, a među obešenima bila je i Sofija Perovskaja, članica rukovodstva Narodne volje i ćerka generala i gradonačelnika Sankt Peterburga. Zanimljivo je da je ona i lično učestvovala u atentatu, zbog tog čina bila prva žena u Rusiji osuđena na smrt zbog terorizma. Nakon ovoga, ova organizacija je prestala da postoji, međutim šest godina kasnije, došle su nove snage Narodne volje koje su pokušale atentat na cara, ali u tome nisu uspeli. Vinovnici neuspelog atentata uhapšeni su i obešeni. Zanimljiva je činjenica da je jedan od obešenih bio i jedan od vođa Narodne volje, stariji brat Vladimira Iljiča Uljanova Lenjina – Aleksandar Uljanov.

Naravno, kao i svaki drugi fenomen i terorizam ima svoju predistoriju, odnosno pojavne oblike koji na prvi pogled mogu da asociraju na terorizam ili barem da se nazovu njegovim pretečama. Kroz istoriju su najpoznatije tri grupe koje su svojim aktivnostima navele istoričare da ih vezuju za fenomen terorizma, a koje ćemo ovde ukratko predstaviti. U pitanju su: Ziloti, Tagi i Asasini.

Ziloti, iako danas postoje pravoslavni Ziloti koje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nazivaju raskolnicima, jereticima, ratobornim i isključivim, oni nemaju veze sa onima koje ćemo ovde predstaviti. Ziloti su bili jevrejski borci za slobodu, na prostoru današnjeg Izraela koji se tada nalazio pod vlašću Rimskog carstva. Predvodnici ove borbe protiv Rimljana bili su fariseji, jevrejska verska sekta koja se isticala po svojoj posvećenosti veri i verskim obredima, zbog čega su ih i nazvali Zilotima, što na starogrčkom znači revnosni u veri. Oni su vodili oružane borbe protiv Rimljana, zauzimali teritorije, utvrđenja i čitave gradove. Zbog vojno-tehničke i brojčane nadmoći Rimskog carstva, ziloti su koristili gerilske metode borbe, ali su na svojim teritorijama uživali podršku naroda, javno su nosili oružje i obeležja. Takođe, oni su izvršavli likvidacije i otmice na javnim mestima i time svesno slali poruku stanovništvu. Ono po čemu su postali prepoznatiljivi jeste način na koji su likvidiralli svoje pažljivo odabrane mete Rimljane i Jevreje kolaboracioniste, na javnom mestu, koje je prepuno ljudi. Za takve akcije, jedna frakcija Zilota, koristila je oružje koje su skrivali ispod odeće – zakrivljene mačeve (sica), po kojima su ih i zvali sikarii, a koji im je služio da nesmetano priđu što bliže žrtvi i izvrže ubistvo. Zanimljiva je činjenica da se današnje plaćene ubice južnoameričkih narko kartela nazivaju sikario.

Duga grupa koja se vezuje za terorizam, iako ne postoji naučno utemeljenje za takvu analogiju, jesu Tagi, koji su delovali na prostoru Indije. Oni su bili pripadnici violentne hinduističke verske sekte, koji su se bavili drumskim razbojništvom i verskim fanatizmom, i koji su svoje žrtve davili i masakrirali u čast boginje Kali i na taj način naširoko i nadaleko izazivali užas. Njih karakteriše to što je pljačka obavezno bila povezana sa ubistvom žrtve, i to ne rutinskim ubistvom već ritualnim. Svoje žrtve, Tagi su davili specijalnom dugačkom maramom (rumal), zatim bi ih ritualno raskomadali i prinosili kao žrtvu boginji Kali, a plen iz pljačke bi sačuvali za sebe. Zbog svojih brutalnih metoda i učestalosti delovanja, izazivali su veliki strah kod stanovništva. Ipak, iako su koristili zastrašujuće metode nasilja i širili paniku i strah među stanovništvom, Tagi se ne mogu okarakterisati kao teroristi, i to zbog činjenice da nisu imali nikakve političke motive niti ambicije. Zanimljiva je činjenica da reč tag (thug) na hindu jeziku znači opasan varalica, spreman i da ubije, ova reč odomaćila se i u engleskom jeziku za označavanje drumskih razbojnika i ubica, a u žargonu označava uličnog kriminalca.

Treća i najpoznatija grupa, koja se vezuje za nastanak terorizma jeste verska sekta, ogranak muslimanske šiitske sekte ismailita koja u arapskom kalifatu egzistira od polovine osmog veka – Asasini. Idejni tvorac i vođa ove grupe, do svoje smrti, bio je verski učitelj, pesnik i naučnik Hasan ibn el Sabah. Asasini važe za jednu od najbolje organizovanih radikalnih sekti svoga vremena, zahvaljujući njihovom tvorcu i vođi ibn Sabahu, koji je uneo niz značajnih izmena u dotadašnje ismailitsko učenje, pre svega prenaglasivši šiitsku doktrinu poslušnosti i važnost hijerarhije do granica obožavanja sebe kao imama.  Asasini su dobili ime po tome što su bili notorni uživaoci hašiša. Reč ubica (asassin) izvedena iz arapske reči hashishiyyun, što znači uživalac hašiša. Ibn Sabah iskoristio je pojavu hašiša i njegovu upotrebu na Bliskom i Srednjem istoku, oko 1000. god. On je kao svoj glavni cilj imao preuzimanje Bagdada i kalifata, kao i pokoravanje svih susednih regiona. Kako bi ostvario svoj cilj, osnovao je jednu od najopasnijih, najdisciplinovanijih i najorganizovanijih grupa ikada. On je koristeći kombinaciju verskog fanatizma, idolopoklonstva i zavisnost od opijata, stvorio armiju poslušnika koji su na njegov mig ne samo ubijali, već bili spremni i na samoubistvo. Kako je to uspeo? Ibn Sabah se povukao u planine Irana u tvrđavu Alamut, gde je sagradio niz planinskih utvrđenja u kojima se živelo astetskim životom, ali je uz svoju tvrđavu sagradio i, od spoljnog sveta strogo čuvani, velelepni vrt koji je bio imitacija muslimanskog pojmanja raja. Zatim je regrutovao mladiće, uglavnom robove, skitnice i krajnje siromahe i dovodio ih u svoje utvrđenje gde im je davana velika količina opijata. Mladići bi bili zatim, u nesvesnom stanju bili prebačeni u ,,Sabahov raj“, gde bi ih prilikom buđenja sačekao rajski vrt pun tropskog voća, muzike, lepih devojaka i opijata. Oni bi u ovom rajskom vrtu uživali nekoliko dana, da bi nakon toga bili prebačeni u stražu gde su uslovi za život bili krajnje oskudni i okrutni. To se smatralo procesom inicijacije. Ti mladići bi zatim bili uveravani kako su bili u pravom raju i kako im je to omogućio njihov vrhovni vođa ibn Sabah, i kako će nakon svakog uspešno obavljenog zadatka koji im on odredi, moći ponovo da idu u raj. Neprestano i paralelno sa tim, oni su bili indoktrinirani i kroz versko učenje i propovedanje ibn Sabaha. Na taj način ibn Sabah je stvorio armiju poslušnika koji bi učinili sve za njega – bilo da je u pitanju ubistvo nekog političkog moćnika koji je okružen ličnom gardom na javnom mestu, što bi u većini slučajeva značilo da će i asasin biti ubijen, ili da je u pitanju samoubistvo skokom sa utvrđenja, jer je ibn Sabah verovao da svoje redove treba uvek ,,pročišćavati“ i kao primer toga ubio je svoja dva sina. Njegova zapovest se nije dovodila u pitanje, a njegovi planovi su imali za cilj da zastraše protivnike i probude strah kod stanovštva, zato su njegovi asasini po pravilu ubijali na javnim mestima, neretko i u džamija, kako bi širili strah i paniku. Ibn Sabah je u svom učenju izgradio religijsko opravdanje za ubistvo ,,ne-pravednika“, kao i sluga ,,ne-pravednika“. Asasini su zahvaljujući svojoj fanatičnosti stekli slavu, a njihov vođa strahopoštovanje, moć i status nedodirljivog. Zanimljiva je činjenica da je ibn Sabah, koristeći geografski položaj svog utvrđenja i svoju moć, potpuno kontrolisao trgovinu drogom i reketirao karavane običnih trgovaca. Glas o njemu i njegovim asasinima prostirala se dalje od prostora kojim je vladao (o njima su pisali između ostalih i Marko Polo i krstaši Templari). Ipak, uzimajući sve ovo u obzir ne možemo da kažemo da su asasini bili teroristi, u savremenom pojmanju tog fenomena, imajući u vidu činjenicu da je njihov vođa posedovao vlast na velikoj teritoriji. Sa druge strane, uzimajući u obzir njihove metode nasilja i zastrašivanja svakako se mogu označiti kao zečetnici potpuno sistematski osmišljenog, oformljenog i indukovano sprovođenog samoubilačkog metoda političke borbe. Ibn Sabah je shvatio ono što će kasnijim fanaticima biti kredo – strah je efikasan jedino ako je veliki i ako je stalan. 

Terorizam je svakako složen i kompleksan fenomen manifestacije nasilja, koji zaslužuje veliku pažnju i izučavanje, jer ukoliko želimo da pobedimo našeg neprijatelja prvo moramo da ga upoznamo. S tim u vezi, u ovom tekstu smo vam prikazali kratki osvrt na istorijat i preteče terorizma. U sledećem tekstu Institut za spoljnu i bezbednosnu politiku predstaviće klasifikaciju terorizma.